Godinama se od muškaraca očekuje da budu čvrsti. Da ne posustaju. Da ćute i pregrme. Da drže sve pod kontrolom emocije, situacije, porodicu, sebe. Suze, ranjivost, strah, govorili su nam da je pokazati suzu slabost. A slabosti su, kažu, opasne. I sramotne.
Ali šta ako smo upravo zbog te „čvrstoće“ ostali bez povezanosti? Bez iskrenih prijateljstava? Bez zdravlja? Bez dodira sa sobom?
Pre neki dan sam završio svoju prvu sertifikacionu edukaciju mojih polaznika. Tokom poslednjeg susreta, pred grupom, pustio sam suzu. I nisam poželeo da je sakrijem. Nije to bila suza bola. Bila je to suza oslobađanja, suza zahvalnosti, suza koja je nosila tihe rečenice koje nikada nisu smele da budu izgovorene: „Mogu da se opustim. Dovoljno sam dobar. Mogu da pripadam. Mogu da osećam.“ Moja edukacija nije pomogla samo njima, pomogla je I meni da pokažem svoje emocije.
I tada sam shvatio suze nisu slabost. One su dokaz da više ne nosimo sve sami.
Muška ranjivost nije nešto što treba popravljati. Ona je deo naše ljudskosti. A biti čovek znači imati pun spektar osećanja i tugu, i strah, i nežnost, i nadu, i bes, i ljubav. Biti čovek znači ponekad stati, pogledati u ono što boli i priznati sebi: „Ne mogu više da nosim sve sam.“ Biti čovek znači tražiti ruku. Znači pružiti je. Znači reći: „Nisam uvek jak, ali sam uvek iskren.“
Ranjivost nije slabost to je kontakt sa sobom
Mi ne živimo od maski, pozicija i uloga. Mi živimo od povezanosti. A nema povezanosti ako ne smemo da budemo istiniti.
Ranjivost je ono mesto gde prestaje gluma. Gde prestaje “mogu ja sve”.
To je onaj prostor gde kažeš: “Ne znam”, “Teško mi je”, “Bojim se”, “Želim da mi neko bude tu.”
Ranjivost nije bespomoćnost to je najdublji oblik istine o sebi.
Kada muškarac kaže: “Ne moram da budem jak svaki sekund” tada postaje snažan na način koji više ne gubi ni sebe, ni druge.
Alati koje često dajem muškarcima na sesiji
Ako ste muškarac koji ne zna odakle da krene, evo tri jednostavne vežbe:
- Vežba dozvole: Svakog jutra izgovorite sebi: Dajem sebi dozvolu da osećam sve što osećam i da ne moram sve da rešim odmah.
- Vežba istine: Jednom dnevno postavite sebi pitanje: Šta mi je danas bilo teško da priznam čak i sebi?
- Vežba kontakta: Zapišite ime osobe kojoj se divite ne zbog snage, već zbog iskrenosti. Pitajte se: Šta bih voleo da i meni bude dozvoljeno, a da se ne stidim?
Ove vežbe nisu “ženske”. Nisu “meke”. One su čovečne.
U radu sa muškarcima sve češće se dešava isti trenutak: ćutanje koje puca u suzi. Suzi koju je decenijama neko držao kao taoca. Suzi koja nije smela da izađe kada je otac otišao. Ili kada je sin bio bolestan. Ili kada je neko rekao: „Ma pusti to, muškarci ne plaču.“
Pustiti znači da postaješ više od sebe
I ta jedna suza promeni sve. Jer s njom krene i razumevanje. I popuštanje grča. I neki novi mir. Ne postoji formula muškosti. Ne postoji obrazac. Postoje samo ljudi koji pokušavaju da prežive, da vole, da nešto ostave iza sebe. I što više branimo svoja osećanja, to smo dalje od sebe. Dalje od autentičnosti. Dalje od kontakta.
Ponekad ranjivost nije ni u suzi. Ponekad je u tišini. U rečenici „ne znam“. U odluci da ne budemo nasrtljivi. U tome da priznamo sebi da smo preumorni, da ne želimo više da se borimo za tuđa očekivanja.
Možda najveća hrabrost nije u tome da izdržimo. Možda je u tome da se otvorimo. Da ne glumimo da smo dobro. Da prestanemo da sabijamo svoje emocije kao pesnice u džepovima.
I da, znam mnogo muškaraca još uvek ne zna kako. Nisu imali primer. Nisu imali dozvolu. Nisu nikada čuli da smeju.
Zato je važno da govorimo o tome. Da ne idealizujemo zatvorenost kao vrlinu. Da prestanemo da ranjivost zovemo slabošću. Da prepoznamo hrabrost u svakom čoveku koji odluči da se pokaže, da ispriča svoju istinu i da u tome ne traži ni aplauz ni izvinjenje.
Jer svet ne menja snaga mišića, već snaga istine.
Zato, sledeći put kada osetiš da dolazi suza zastani. Ne da bi je zadržao. Već da bi je pozdravio.
Možda si upravo tada najviše čovek.