Šta je stoicizam
Stoičke vrline
Da bismo bolje razumeli šta je stoicizam, potrebno je da razumemo principe na kojima čitava filozofija počiva. Drevni stoici su verovali da kada u svojim mislima i srcima gajimo četiri vrline, možemo se naći na putu ka unutrašnjem miru i srećnom životu. Te vrline su mudrost, hrabrost, pravičnost i umerenost.
Mudrost
Hrabrost
Još jedna važna stoička vrlina jeste hrabrost. Hrabar je onaj ko ostaje jak i uspeva da kontroliše svoje emocije šta god mu život servira, pa čak i u najgorim situacijama.
Stoici su hrabrost podelili u nekoliko podkategorija među kojima su izdržljivost, samopouzdanje, vedrina, marljivost… U svim ovim podkategorijama vidimo naglasak na tome da se ostane pozitivan i produktivan u teškim periodima.
Drevni grčki filozofi isticali su da hrabrost nije u odsustvu straha, već u njegovom prihvatanju i suprotstavljanju.
Pravednost
Sam Marko Aurelije je rekao da je pravednost “izvor svih drugih vrlina”. Stoici su kroz istoriju gurali i zalagali se za pravdu, često uz veliki lični rizik i žrtvu, ali sa velikom hrabrošću, kako bi branili ljude i ideje koje su voleli. Zapravo, ova vrlina se kod čoveka najbolje i ogleda u teškim periodima, kada mora da odoli iskušenjima i uprkos svemu ostane na putu morala i pravde.
Umerenost
Bez umerenosti, sve ostale vrline bi se pretvorile u nepromišljenost i ludost. Umerenost zapravo podrazumeva raditi pravu stvar, na pravi način, u pravoj meri. Sve što radimo može izmaći kontroli, pa i dobre stvari mogu postati loše i zato treba težiti zlatnoj sredini.
Da bi čovek bio umeren on svakodnevno mora težiti samokontroli i disciplini, jer mi smo zapravo proizvod onoga što svakodnevno radimo.
Stoici su verovali i da čovek mora da kontroliše svoja osećanja ekstremnog uzbuđenja i sreće kako se ne bi previše zanosio. Iako bi ovo mnogima zvučalo čudno i ograničavajuće, stoicizam ipak propagira dugoročno blagostanje, umesto kratkoročno zadovoljstvo.
Kako postati moderni stoik
Kao što i stoičke vrline govore, znanje samo po sebi nije dovoljno, potrebno je primeniti ga u praksi. Upravo iz tog razloga potoje različite vežbe koje su stoici praktikovali kako bi izgradili svoju ličnost, oblikovali svoje ponašanje i živeli svoju filozofiju.
Dihotomija kontrole
Najvažnija praksa u stoičkoj filozofiji jeste razlikovanje onoga na šta možemo, od onoga na šta ne možemo uticati. Recimo da je devojka raskinula sa vama. Šta god da učinite, ne možete uticati na to da vas zavoli na silu. Koliko god vikali, plakali, pretili, ništa se neće promeniti.
Pred kojim god izazovom da se nađete, zapitajte sebe – “mogu li na ovo da utičem“. Ukoliko je odgovor ne, nemojte se opterećivati, ne morate čak ni reagovati. Na taj način ćete sačuvati unutrašnji mir, a svoju energiju usmeriti na ono na šta možete uticati.
Amor fati
Amor fati, odnosno u prevodu “zavoli sudbinu“, opisuje stav stoika da treba ne samo prihvatati ono što nam se u životu dešava, već i zavoleti svoju sudbinu, kakva god ona bila.Čak je i Niče govorio: “Moja formula za veličinu u ljudskom biću je amor fati: da se ne želi ništa drugačije, ni napred ni nazad, ni u celoj večnosti. Ne samo da nosite ono što je neophodno, već i da to ne skrivate. Sav idealizam je laž pred onim što je neophodno – zato to i zavolite.”
Negativna vizuelizacija
Negativna vizuelizacija je tehnika zamišljanja negativnih stvari koje bi nas mogle zadesiti. Poenta je razviti osećaj zahvalnosti i uvažavanja stvari onakvih kakve trenutno jesu. Da maksimalno iskoristimo vreme koje imamo sa voljenih osobama, kao i da budemo spremni na sve što bi nas moglo zadesiti u životu uz što manji strah od budućnosti.Kroz negativnu vizuelizaciju treniramo sebe i pripremamo se za crne scenarije koji nas mogu zadesiti u životu. Ovakvo razmišljanje čini nas manje senzibilnim ukoliko do takvih scenarija zaista dođe. Ovu vežbu možemo započeti zamišljanjem i proživljavanjem blagih strahova, da bismo vremenom došli do onoga što nas najviše plaši.