Pretplatite se
Život

Kako profesionalni sport uništava mlade i zašto vlastima to odgovara

Profesionalni sport postao je jedna od najmoćnijih industrija na svetu. Ogroman novac, slava i prestiž koji su povezani sa sportom, čine da se sportisti smatraju idolima i uzorima mladima.
 
Fokus se umesto na blagostanje mladih sportista, prebacuje na finansijske dobitke i marketinške potrebe. Kao rezultat toga, mladi sportisti se često nalaze u situaciji da se moraju suočiti sa ozbiljnim fizičkim i mentalnim problemima koji ih mogu trajno ugroziti.
 
Međutim, šta se krije iza glamura i sjaja profesionalnog sporta? Ovu kritičku analizu profesionalnog sporta na LinkedIn-u je napisao Vladimir Majstorović, a mi vam je uz njegovu dozvolu prenosimo.

Zašto je profesionalni sport zlo?

Znam da se to mnogima neće svideti, ali voleo bih da mi neko kaže kakva je korist od profesionalnog sporta? Iznosim sledeće argumente protiv.

  • Profesionalni sport fizički uništava mlade ljude

    U sportu se beleže samo rezultati i svako ko je bilo šta trenirao, zna da je od predškolskih dana pa do punoletstva, mladi organizam izložen neprirodnim naporima. Treneri nemaju mere u tim naporima i kada nečiji organizam popusti nemilosrdno ga odbacuju. Čak i kada je on zvezda kao Nemanja Aleksandrov, čiji intervju potražite na Youtube. Sve ostale tačke će vam biti izlišne.

  • Psihički uništava mlade ljude

    Mladim talentima se obećavaju brda i doline, samo da prihvate menadžera koji će ih zastupati. Već u ranim tinejdžerskim danima dobijaju stipendije koje im omogućavaju da imaju više novca nego njihovi vršnjaci. To im stvara osećaj superiornosti, koji ih drži sve dok ne prekinu karijeru. U tom trenutku shvataju da su sve dali sportu i da ništa drugo u životu ne znaju da rade. Ako imaju sreću i veze mogu da se zaposle kao Nebojša Ilić i da im posao bude da u Zvezdi i reprezentaciji udaraju po dupetu igrače kada ulaze i izlaze iz igre.

  • Mlade ljude uvlači u kriminal

    Idite na stadion i uočićete “vođe navijača” koji to više nije tajna, regrutuju tinejdžere da prodaju drogu, kradu automobile, prebijaju neistomišljenike. U čemu je uloga države u svemu tome sami zakljuite.

  • Uči da su “oni drugi” neprijatelji

    Deci je prirodno da se međusobno igraju, sve dok ne dođu u klubove gde postoji jedino takmičenje. “Oni drugi” su neprijatelji koje treba pobediti. Najgore je kada bivši sportisti odrastu i kada ovaj način krenu da koriste i u poslovanju.

  • Uči da su drugi narodi neprijatelji

    “Sport povezuje ljude” je obična laž. Koji narod smo mi zavoleli takmičeći se sa njima? Koji nismo zamrzeli, je bolje pitanje? I zašto se mi drugim narodima uvek za nešto svetimo?

  • Uči lažnom patriotizmu

    Ko gleda utakmice ima utisak da smo mi u svemu superiorni i da zbog toga volimo Srbiju. Ja volim Srbiju zato što je naša i zato što su Srbi narod koji ne trpi nepravdu i bori se za istinu. Da li smo bolji od drugih to meni koji se nikada sa nekim drugim ne poredim nije bitno. A bez poređenja sa drugima sport ne bi postojao.

  • Uči da je sve u novcu

    Baš Nemanja Aleksandrov je rekao da kada čovek uđe u profesionalni sport neprekidno razmišlja o novcu i poredi se sa drugima, koji u nekom drugom klubu više zarađuju.

  • Uništava našu empatiju ka rivalima

    Ovde se ne misli na vas koji sa drugarima nakon fudbala odete na pivo, nego na profesionalne sportiste. U njihovom svetu zaista “The winner takes it all“. Mi to osetimo kada poželimo da se Nadal povredi dok ga gledamo u maratonskim mečevima sa Đokovićem.

  • Uništava empatiju ka svim ljudima

    Katar je u svetsko prvenstvo investirao 200 milijardi $. Milijarda je za nas samo imaginarni broj pa da vam slikovito dočaram. Zamislite da ništa ne radite osim da brojite. Trebalo bi vam 163 godine! E sada to pomnožite sa 200. Za te pare se može iskoreniti glad u svetu!

    E al’ znam, kad naši junaci uhvate onog provokatora (koji još i odlično igra) za gušu, to nema cenu!
     
    Ajde onda još malo o tome. Da li vam nešto znači činjenica da je skoro 7000 radnika poginulo tokom izgradnje sportskih objekata u Kataru? Tačno se zna pojedinačno ime i prezime. Ako mi kažete da je i to vredelo, onda ću vas pitati u čemu je razlika između vas i Merlin Obrajt? Možda samo u broju, jer su nju pitali za 500.000 dece, a ja vas za 7000 odraslih ljudi.

  • Daje privid ljudima da im se u životu nešto dešava

    Kad god pričamo o teškim 90-tim, ja prvo pomislim mora da se nešto tada i lepo dešavalo! Tužno, ali prvo što mi padne na pamet je da je Zvezda postala šampion Evrope i da smo pobedili Hrvate onim košem Saše Đorđevića! Šta ćemo jednog dana pamtiti da nam se dešavalo u proteklih 15 godina? Siguran sam da je većini palo na pamet kako je Đoković osvajao grend slem turnire.

    E sada zamislite da možete da pričate sa nekim vašim pretkom od pre 300 godina i da ga pitate kako mu je život pod Turcima, Mlecima ili Austro-Ugarima? Zamislite da on kaže: “Ma dobro je, nemam ni prava ni hrane, ali naša ekipa je svake godine prvak svih sandžaka u carevini.” Sigurno biste mislili gde njemu prolazi život! E tako će misliti o nama naši potomci kada budu gledali kakvim glupostima se zadovoljavamo.

  • Profesionalni sportisti su sluge svakog režima

    Evo već pola veka gledam kako reprezentativci dolaze na poklonjenje kod aktuelnog predsednika države. Njemu to treba, a šta će to njima? O onima koji se aktivno uključuju u političku kampanju i da ne govorim. Ako predstavljaju Srbiju, zašto moraju da predstavljaju neku partiju?

Profesionalni sport i korporacije

Što bi Englezi rekli “Hold my Beer”, pa da krenem po kompanijama, jer je očigledno da su one uzrok svih problema.
 
Bez njihovih basnoslovnih sponzorstava profi sportisti bi se sveli na njihovu normalnu meru i to više ne bi bilo pitanje života i smrti.

Pivo i fudbal

Pivo se već decenijama forsira kao piće za fudbalske navijače. U medijima piše da je vrednost sponzorstva na Mundijalu 85 miliona $. U isto vreme, rone se krokodilske suze kako je bezbednost navijača dovedena u pitanje zbog služenja alkohola.
 
Znamo da su kompanije iznad zakona, ali one su očigledno i iznad država. I Brazil i Rusija su morali da promene svoje zakone kada je pivo u pitanju. „Alkoholna pića su deo Svetskog prvenstva i to je nešto oko čega nećemo pregovarati”, izjavio je tadašnji generalni sekretar FIFA Džerom Valke.
 
Kada su ga novinari podsetili na te njegove reči nakon masovne tuče pijanih navijača Kolumbija i Urugvaja, on je u stilu Srećka Šojića rekao da je: “Iznenađen i zapanjen brojem ljudi koji su bili pijani i količinom popijenog alkohola.”

Rusija je 2012. uvela potpunu zabranu reklamiranja alkohola na televiziji, internetu i u štampanim medijima. Međutim, iduće godine Putin je potpisao novi zakon koji omogućava reklamiranje piva i prodaju alkohola na utakmicama Svetskog prvenstva.

Primetićete da se na konferencijama za štampu ispred fudbalera postavlja flašica pića koje je sponzor. UEFA je oštro zapretila fudbalerima koji su muslimani (Pogna, Benzema…) i koji su sklanjali flašicu piva dok su govorili. Čak i kada se radi o bezalkoholnom pivu, fudbaleri koji poštuju svoju religiju su sklanjali flašicu.

Ovo prvenstvo u Kataru je dosadašnji vrhunac u takmičenju novca i burgije. Prvo je Katar dobio prvenstvo, bez ikakve istorije fudbalskih rezultata, a nakon toga je termin pomeren iz leta u decembar, kako bi igrači mogli da dišu dok trče.

Koliko su novca dobili čelnici FIFE saznalo se na suđenju jednom od njih koji je bio svedok saradnik/pokajnik u ovom kriminalu. To navijačima ništa ne znači, jer su davno kupili ideju “da je najvažnije podržati naše”.

Zabrana kapitenskih traka u duginim bojama je bilo lakši deo pogodbe. Teži deo je bio kako da se ne prodaje alkohol?

Šta bih dao da sam posmatrao to pregovaranje, gde domaćini neprekidno ponavljaju: “To ne, jer naša vera!” Dok FIFA nije dala dovoljno veliku ponudu!

Našlo se spasonosno rešenje, da se alkohol može prodavati u VIP ložama! Navijači gosti su bili toliko isfrustrirani nedostatkom alkohola da su u pauzama skandirali pivu! Ali treba biti optimista!

Verujem da će sve to biti rešeno već na sledećem Mundijalu. Budući da su SAD (gde je centrala AB InBev) Kanada i Meksiko domaćini, sigurno je da će se pivo točiti u potocima.

Profesionalni sport i (bolest) kockanja

Sportsko klađenje je jedan je od najpopularnijih oblika kockanja. Procenjuje se da ova industrija samo u SAD prihoduje preko 100 milijardi $. Na svetskom nivou to je oko 400 milijardi $.
 
Vezu vrhunskih sportista i kladionica treba započeti poučno, a to je spisak asova koji su sve prokockali. Majk Tajson, Entoan Voker, Čarls Barkli, Pol Gaskojn…
 
Bilo je i onih sa preduzetničkim idejama, kao što je čuveni kvoterbek Majkl Vik, koji je u kući organizovao borbe pasa i klađenje. Ali država ne voli konkurenciju, pa ga je prvo finansijski uništila, onda ocrnila u javnosti i na kraju poslala na dve godine robije.
I posle mi neko zamera što kažem da profesionalni sport uništava psihu čoveka. Ali ništa nije slučajno, jer je za profi sportiste utvrđeno da su 4 puta podložiji kockanju, nego obični ljudi. To se tumači na sledeći način:
  • Profi sportisti da bi bili uspešni moraju razviti stav da su oni posebni, da su oni uvek pobednici!
  • Ta želja za pobedom ih drži ne samo na terenu nego i van njega.
  • Njihov život postaje neprekidno takmičenje.
  • Želja da se pobedi “mašina” postaje sledeći stepenik koji se mora ostvariti.
  • U toj trci na kraju strada i naš šampion i njegova porodica.
Mark Poter, poznati ragbi igrač, koji je nakon 12 godina na kraju prokockao svoju karijeru deli svoju naknadnu pamet:
  • “Kockanje mi je u mnogome uspelo da zameni onaj adrenalin sa takmičenja!”
  • “Kada sam kao mlad osetio slast velikih pobeda, sledeće što je moglo da je ponovi je bio pokušaj da se povrati kockarski gubitak. To me je toliko obuzelo da sam uništio karijeru i na kraju dovelo da razmišljam o samoubistvu.”
  • “Kada sada pogledam u prošlost shvatam da nisam imao predstavu u koji rizik se upuštam, sve dok nisam postao kockarski zavisnik.”
  • “Uvek sam verovao da ću uspeti da se izborim sa dugovima, jer ja sam rođeni borac kome je takmičenje u krvi.”
Procenjuje se da u SAD ima 2 miliona Amerikanaca sa takozvanim kockarskim poremećajem. Za još 8 do 14 % se može reći da su pod ozbiljnim rizikom, jer kockanje nikada u istoriji nije bilo dostupnije. I pored toga što svi mi ovo znamo, na kockanje se u Srbiji i dalje gleda blagonaklono. Naše, najpoznatije javne ličnosti, bez srama se pojavljuju u TV reklamama za kocku.
 
Ono što svako od nas može da uradi je da prijatelju koji boluje od kockanja, skrene pažnju na ovo zlo. Posebno obratite pažnju na njega ako je on sportista i rođeni pobednik! U ovoj igri on sigurno gubi.
 

Zašto vlast forsira profesionalni sport?

Poslednjih godinu dana sve što nam se dešava je postalo irelevantno u odnosu na naše fudbalere i sreću koju su nam oni obećali, samo prvo da se malo poigraju sa Brazilcima.
 
I to nije samo u Srbiji. Naš svakodnevni rad je irelevantan u odnosu na to što „ambasadori“ Srbije i ostalih zemalja rade na zelenom terenu ili parketu. Moje je mišljenje da ovim presingom vlast želi sledeće.

  • Da pasivizuje narod

    Plaćaju Blera i Kembela, ali mi imamo besplatnog Orvela: „Težak fizički rad, briga o domu i deci, sitne svađe sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega kocka ispunili su horizont njihovih umova. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško“. Pametnom čoveku je vrabac muzika, pa da ne objašnjavam ovaj pasus koji je toliko sadržajan, da može da bude naš kolektivni epitaf.

  • Da homogenizuju naciju

    Ko naciju može bolje da homogenizuje od fudbalera? Naši su godinu dan pričali šta će uraditi Brazilcima, baš kao što je Bata Živojinović pretio Štefici u filmu „U raljama života“. Na kraju su se i pokazali kao Bata. Samo što je to sa Brazilcima bio lukav potez. Sakrio je pravi cilj, a to je oslobađanje Kosova i Metohije. Tako su se i ponašali. Da bi se lakše snašli prilikom oslobađanja u svlačionici su razvili zastavu „NEMA PREDAJE“ sa mapom Kosova. Naš selektor Kiksi je to imao sve vreme na pameti, pa je gol koji je postignut proslavio psovanjem majke mrskim kačacima.

    Inače, mi smo i u ovoj homogenizaciji amateri u odnosu na Hrvate. Selekcija koja je postala etalon za anti-fudbal i koja je u poslednje dve utakmice uputila ukupno 2 šuta u gol, nacija je već videla u finalu. Do finala sa jednom pobedom! Kako god, oni su homogenizovano već pečeni.

    Više sreće na sledećem prvenstvu. Možda na tom Mundijalu ukinu 120 minuta igre i odmah se krene na penale.

    U Crnoj Gori su sve karte bačene na ženski rukomet. To je najteži posao, jer od sporta koji ubija ženstvenost i malo ko gleda, treba stvoriti euforiju. Ako nema sadašnjih uspeha, dobar je i sportski vremeplov sa nekadašnjim pobedama.

    U Bosni je najgora situacija. U podeljenoj zemlji treba stvoriti jedinstvo. Tu je profesionalni sport čak kamen razdora. Onda se pribegava čemu god. Danas je plivačica Lana iz Mostara, sutra neki momak šta god, ali znaju da naciju može da homogenizuje samo neki profesionalni sportista sa svetskim rezultatom.

  • Da pošalje poruku “Mi smo mali, ali…”

    Ovo je poseban podskup homogenizacije nacije, iz prvog poluvremena priče, jer ima ovaj korektivni deo: „Mi smo mali zato što ste vi lenji, a pogledajte šta su postigli ovi naši divni momci, zato što su vredno radili i bili disciplinovani!“

Moje je mišljenje da ova priča nema efekta iz dva razloga:
  • U tim trenucima narod je toliko fasciniran sportistima da ni ne shvata da se vlast obraća njima, a ne sportistima.
  • A i ono što čuje, čuje pogrešno: „Mi smo mali zato što nas vode totalni nesposobnjakovići. Vidi kako naš čovek uspe kada radi u inostranstvu. Naša vlast bi i kliker pokvarila!“

  • Da bi cementirala projekat “Nacionalni stadion”

    Zamislite da su kojim slučajem ovi dunsteri ušli u polufinale ili finale. Pa momentalno bismo postavili kamen temeljac novog stadiona. Šta će nama novi stadion pored 2 velika postojeća u Bgd? Koliko se vrtića, bolnica i škola može izgraditi za tih 900 miliona € koliko će stadion koštati?

    To interesuje veliki broj ljudi, ali odgovora nema. Ova vlast je opravdala sve pare koje smo mi investirali u Blera i Kembela, jer odlično preusmerava odgovore novinara, kada im postave neko suvislo pitanje. Mislim da bi daleko bolje bilo da umesto ovih priča dajem pitanja koja novinari treba da postavljaju premijerki. Ovako ona superiorno od novinara pravi magarce.

  • Da unese radost u narod

    Pogledajte lica ljudi oko sebe. U prodavnici, u prevozu. Šta se tim ljudima lepo dešava u životu? Istovetne godine se ređaju jedna za drugom. Samo smo stariji i nezadovoljniji. I onda jedan koš/gol/set/meč menja sve. Ljubimo se i grlimo sa ukućanima srdačnije nego da im je rođendan. Sve nam je lepo. Ma pusti cenu jogurta od 215 dinara. Bitno je da smo u sportu pokazali da smo najbolji.

  • Da podstakne privredni rast

    E tu bih baš voleo da vidim primere. Nema tog stadiona u svetu koji nije podignut uz priču vlasti da će on biti generator razvoja (male) privrede. Na žalost najčešće to nije tačno. Poznat je primer Toronto Skydome. Prosta matematika je pokazala da objekat mora biti aktivan 600 dana u godini kako bi bio isplativ.

    Ali kao što narod kaže: “Rodilo se valja ga ljuljati”… Tako je i sa velikom većinom stadiona u svetu. A i nama se smeši da ćemo ići u Surčin da prisustvujemo ko zna sve čemu, jer stadion se mora iskoristiti.

Preuzeto sa LinkedIn-a

Autor teksta: Vladimir Majstorović

Share.

Ne propustite

2 Comments

Leave A Reply

Exit mobile version